Kažu da je ljubav nešto najčistije na svijetu. I znate, jeste.. U to sam se lično uvjerio i da zahvaljujući svojoj staroj majci ( koja je sada Rahmetli ) ..
Bio sam na početku faxa, haos. Kao i svi početnici mislio sam da je to nešto nalik srednjoj školi, da će bili lako. Ali uistinu nije bilo tako... Tada mi je i najviše falila nečija podrška i pažnja. Dobio sam je od svoje majke ali i djevojke koju sam volio i koju i dan danas volim. Međutim kako je vrijeme prolazilo, nekako sam se ja udaljavao od nje. Društvo me je sve uzimalo pod svoje. Ako ne bih učio bio sam sa njima vani. Za njih dvije vremena skoro pa da nisam imao. Ali kako je žensko srce prepuno strpljenja, i njihova srca su imala toka za mene. Trpjele su moje koje kakve uvrede, psovke, nepoštovanje.. Jednog dana kada sam krenuo da se poslušam do biblioteke, majka kao da znade pa me na najnježniji način zamoli da ne pravim gluposti i da se vratim kući u što kraćem vremenskom periodu. Ja sam na ulaznim vratima pošaljem joj poljubac i namignem, ona obori svoj pogled da ne vidim kako sam je rastužio. Nek sam tog dana bio proklet.
Kako sam išao, zazvoni mi telefon i kako sam krenuo da izvadim iz džepa telefon da se javim, autobus je naišao u mom pravcu... Pamtim samo da sam duboko udahnuo.. Posle nekoliko dana u bolnici, konačno sam se osvestio. Kada su mi objasnili šta se desilo, kanula mi je vrela suza niz lice a moja djevojka vidjevši to, brzo priđe da mi ih obriše kako majka ne bi to vidjela, da brine još više. Ja sam je samo blago sa stidom pogledao. Međutim, tu nije kraj.. Kada sam pitao zašto ne osjećam svoj donji deo kičme i noge, svi su me pogledali nekako začuđavajuće. Zatražih da mi objasne u kakvoj sam situaciji. Svi su odjednom nestali iz moje sobe. Jedino je majka ostala. Počela je sa : Sine moj ...
Vidiš, imao si tešku nesreću i dobro je da si preživeo. Svi su se čudili kada si počeo davati znake života. Čak i najbolji specijalisti. Niko nije znao da objasni šta te je to povratilo iz .. ( Počela je da plače ) , iz, iz .. IZ MRTVIH. Ali kada su mi još javili da ćeš ostati vezan doživotno za krevet, srce moje je počelo usporavati. Htjela sam samo izać iz ove bolnice, ali tvoja druga podrška, tvoja devojka mi nije dala da klonem. Vratila me je opet u život psihički i još više natjerala da razmislim o svemu. Još više su me njene riječi Uzvišenom Allahu približile.
Ko sve što je On Svemogući, neke misli su mi očistile pogled ka cijeloj situaciji. Shvatila sam da onog dana kada sam te zamolila da se čuvaš i što pre vratiš kući, moje oko se nije nakomrdilo na tvoje nezahvalost. Moje srce nije ni u jednoj sekundi pomislilo da si nepravedan. Ali ..
Ni tvoja djevojka nije ni u jednom trenu zamrzela tvoju dušu onda kada si joj okretao leđa, onda kada si lutao sa drugarima, kada si tražio izgovore samo da joj se ne javljaš gdje si i sa kim si. Sine moj, ona je jedino blago koje ćeš imati onda kada mene ne bude imalo. Zato, ne brini čedo moje ako sam ja ostariala i ne mogu ti fizički pomoći da izdržiš ovo što nas je snašlo. Ja ti duševno mogu pomoći.
A ona.. Ona ti može pomoći u svakom pogledu. Ne dozvoli takvo blago da izgubiš Allah je tebi nju inšAllah namjenio. Ne odbacuj to. Jer ..Društvo i provodi su prolazni. Od njih haira nema. Sine moj, ZAPAMTI TO! "
Autor teksta: Džejlana Dervović
